ДАРКО

Добро моје, мој анђеле лијепи, мој Даре! Ево прође тужна година, а као да је јуче било. И даље се питам зашто, а нема одговора! Ево, ако нијеси мислио на нас, на твоје родитеље, браћу, на твога Меда брата близанца, како не помисли на малог Дамјана, твога синовца кога си звао Моја беба, кога си изводио у шетњу, са којим си причао, и прве његове зубиће си ти видио, како ти није било жао њега оставити мој Даре? Знам, нијеси ни на кога мислио, знам да ти је била једина мисао да то урадиш, а нас да оставиш да вјечно тугујемо. Али Даре, тешко је помирити се са тим да те више нема, још увијек не вјерујем нити ћу икад. Тјеши ме једино да су престале твоје тегобе и да си са анђелима којима и припадаш, а ја твоја баба, живјећу у нади да ћемо се срести једнога дана, а до тада почивај љепото моја.