ДАРКО ПАНТОВИЋ

Тајо, умјесто да ти пишем писма, јер си далеко на пословном путу, и ту ти говорим колико ми недостајеш, и како једва чекам твој повратак кући, Ја заправо пишем и још увијек питам себе што те Бог узео од нас. Знам за ону да Бог узима најбоље за себе, али сматрам да те он од нас прерано узео, знам, све знам, да си ту поред мене, и да никад ниси заправо отишао, али недостајеш ми сваког дана, током сваке побједе и сваког пораза. Остаје ми само да те тражим у пјесмама које смо заједно слушали и пјевали, на мјстима гдје сам први пут учила вожњу, на путу од продавнице до куће гдје су се низали бројни разговори, познати само нама. Увијек и заувијек једно срце и једна душа. Недостајеш више од свега.