ДАРКО ПАНТОВИЋ

Драги брате, данас обиљежавамо 40 дана одкад си нам отишао, а свако моје јутарње буђење при помисли да сам те изгубио је пакао. Како наставити даље без тебе, моја ДИКО. Био си нам главна узданица и ослонац у животу. У сриједу, брате гледали смо Алексину утакмицу по први пут без тебе, не могу да замислим ту празнину коју си ми оставио. Играо је онако како би ти желио и чиме би се ти одушевио, али и ти и ја смо занали да је он повукао тај ген на тебе. Поносио би се ти као што се и ја поносим сада. Ти га чувај са неба а ја ћу на земљи, па ћемо ти и ја заједно направити од њега оно што си ти очекивао. Јер ти си увјек ту присутан уз мене, јер сам знао како дишеш и размишљаш. Чуваћу ти га и бити уз њега као што би и ти да си на мом мјесту. Јер сви знамо шта је он за тебе био. Увјек ћеш остати моја узданица и понос. Волим те, животе мој.