ДАРКО ПАНТОВИЋ

Драги брате, Са трњењем у тијелу сваки дан ми отпочиње са невјерицом да смо те заувијек изгубили, твој лик је свуда мој барте. Смењују се слике нашег раног дјетињства, ти се враћаш из школе, прве смјене и на пола пута размјењујемо једину школску торбу, ја са нарамком књига у руци спремна за другу смјену а ти ужурбано вадиш оне своје да би ми позајмио ту једину заједничку торбу, запљускује ме твој лик испред старе породичне чесме када уздрхтало покушаваш да опереш своје испуцале рукице на чесми, јер сам те претходно упозорила шапћући да је тата стигао са посла а ти залудно покушаваш да испереш своје знојаве и зајапурене образе како тата не би примијетио да си поново играо каликера по несносној Подгоричкој врућини, одзвањају твоји поносни и весели узвици по завршетку криминалистике у Београду да си добио своје прво радно мјесто инспектора за малољетне деликвенте, твоја свадба, твој најрадоснији плес, плес са твојом Милицом, када ме громотиво, срећно обавјештаваш да си добио своју толико жељно ишчекивану Хану, потом своју Кики коју си називао својом десном руком а на крају свог Алексу који је био сав твој свијет. Живио си по принципима истинитости, добродушности и толеранције који су били твоји главни критеријуми у животу. Био си нам стијена по којој смо ходали, наша највећа снага и подршка у животу, неко ко нас је свуда представљао, заступао и водио кроз живот. Понос ми је да кажем да си ти био мој брат. Нека твоја добра душа почива у тишини вјечног мира и док год будем жива, живјећеш и ти мој брате.