ДАРКО ПАНТОВИЋ

Љути кепачу мој, Пишем ти ово писмо знајући да га ти можда никада нећеш прочитати. Неко ће тамо сједјети за рачунаром и прекуцати моје ријечи. Онда ће оне проћи кроз неке каблове, кроз екране, кроз машине и технологију. На крају ће их одштампати стотинама пута на танком папиру новина и људи ће их прочитати уз јутарњу кафу, па окренути страницу. А ја се, Дака, све вријеме питам хоће ли некако доћи до тебе? Хоћеш ли их можда чути? Хоћеш ли их можда видјети? Не знам гдје си. Не знам ни у шта тачно вјерујем откад те нема. Али лакше ми је да наставим да живим ако вјерујем да си са бабом. Да сте опет заједно, вас двоје. Да се више не растајете. Да сте срећни. Да сједите негдје заједно и гледате нас одозго, као што сте цијелог живота пазили на нас. Дака, ја и даље долазим у твоју кућу. И даље сједим на твојој тераси, на оном мјесту гдје си пио пиво послије посла. Да видиш само како су ти ове године родиле вишње и крушке. Гране су пуне. А руже испред куће… Дака, процвјетале су љепше него икад. Толико пута сам пожељела да могу да те позовем да изађеш и погледаш их. Да те чујем како кажеш да их треба још мало залити или орезати, али са великим, поносним осмјехом. Ја и Нина смо и даље нераздвојне. Леко и Марко су прихватили новог члана свог друштва, Милоша. Сви смо ту, Дака. Држимо се заједно, баш као што сам ти обећала. На површини све изгледа исто. Кућа је иста. Двориште се одржава. Трава се коси. Руже цвјетају. Људи долазе и одлазе. Дани пролазе. Живот је наставио даље. Али само на површини. Јер испод тога, у свакоме од нас, остала је рупа коју нико не може да попуни. Сви се правимо да смо добро. Једни пред другима глумимо снагу. Насмијемо се, причамо, настављамо даље. Али кад останемо сами са својим мислима, свако носи своју тугу. Свако те тражи на свој начин. Волим те, Љути Кепачу мој.