ДАРКО ПАНТОВИЋ

Прође већ година дана од кад си нас напустио, а ми и даље ослушкујемо твој корак кад би се враћао с посла и уносио радост и живот у кући. Молимо се за само још један сат те чаролије. Ти си брате био и остао понос и одсјај мога живота. Свакодневно се суочавам са црном стварношћу и питам,’што тебе?’ Утјеху нађем у вјери,’одлетим’ високо изнад земље и причам ти, ‘сјећаш ли се брате како смо заједнички и тешко градили темеље живота, што учини, у какву смо тугу закорачили, зашто? Ти ми климнеш главом и савјетујеш да наставим да пркосим животу. Покушавам да пренесем на д‌јецу и људе све оне вриједности по којима си живио, часност, доброту и пуко поштење. За тобом ја брате тугујем поносно и чувам ту твоју част као светионик у овом тешком мраку.