ДАРКО ПАНТОВИЋ

Тата мој, Гајони мој, прошло је пола године од кат те нисам виђела, чула, загрлила али не могу рећи да нисам осјетила твоје присуство, у сваком си мом дану присутан у мислима, сјећању, док год постојим постојиш и ти. Недостајеш ми више него било шта на овом свијету, али као што си ме учио, када је "најтеже иди напријед", и идем али знам да ни сада нисам сама, јер си ми ту као невидљива али присутна рука која ме чува и глас који ми говори "Итко" само храбро. Доброто моја желим да си тамо негдје у рају миран и спокојан и да нас чуваш и не брини биће онако како сам ти обећала, бићемо добро и бићеш поносан.