ДАНИЈЕЛ и ДАВОРИН

Десет година откако је земља узела себи небески океан, четири ока која сам називала вјечношћу. Десет година откако труне безвременска љубав једне мајке. Десет година откако су казаљке откуцале да је дошло вријеме за нова "Збогом" која опекоше душу. Тада је часовник стао два сата након подне и престао да куца заједно са вашим срцима. Често ме млађи кроз шалу питао " Шта ћу ја мајко кад ми ти умреш"? Насмијала сам се. То ми је било тако далеко. Тако неухватљиво. Рекох, Данијеле доћи ћеш ми на гроб оставити ружу и запалити свијећу, не слутивши да ћу ја бити та која ће долазити код вас. Плакала су и небеса, нисам само ја. Док сам вас тражила по ходницима живота већ сте залутали у собу смрти. Ја сам чекала звук капије да ми дођете, али нисте. Од тада шијем ове рупе у души које су направљене пиштољем. Покушавам да вас пронађем и вратим , али у сан си ми дошао Даворе и рекао :" Мајко, ја морам да идем а ти чекај". И тако чекам Даворе деценију мој одлазак и са вама поновни сусрет. Сјећања говоре да смо били пресрећни заједно, вољени и нечији.