ДАНИЦЕ Веселинове РОГОШИЋ

Мајко... што да ти кажем Шото моје, фалиш ми за све. За наше кафе, за наше поподневне приче, за оно наше „што ћемо спремат”, за твоја мудра ћутања, за оно твоје „буди ми добра сине, воли те мајка”... За све си имала рјешење... а сад... тишина... зидови ћуте... кућна врата затворена... а ја мајко, ја причам са твојом сликом као да си ту, али нема више ко да ме зовне „сине”... Надам се да си на неком бољем мјесту и звијездо моја ако ме гледаш негдје са неба, жмигни ми... знаће твоје лудо најмлађе да си то ти... Шаљем ти најтужнији поздрав и загрљај... а ти умјесто мене пољуби тату и Слоба.