ДАНИЦЕ БОЈИЋ

Прије годину дана отишла си без иједне ријечи са сузама у очима. Бол у мом срцу није мања од оног тренутка када си очи склопила и испустила душу у мојим рукама. Дођем понекад кући и на твој гроб плачући, тако и одлазим. Наши планови и жеље нијесу остварени јер твоја болест би бржа од наших жеља и надања. Још једном велико хвала мом супругу Мију што ме није одвојио од тебе до задњег момента и што је хтио да те прихвати да живиш са нама. Неизмјерно му хвала. Зато драга моја мајко, почивај у миру, и нека ти моје сузе и мој бол не ремете вјечни сан. Бол у срцу није мањи тај бол сам сакрила дубоко у души. Знам да ме гледаш са неба, осјећам твоју руку на рамену. С поносом гледам твоју слику, са поносом изговарам твоје име. Хвала ти што ми долазиш у сан често да се испричамо.