ДАНИЦА СТАНИШИЋ

Тринајест је година неописивог бола и туге, откад си ми отишла. Била си ми мајка, отац, сестра, брат. Само сам тебе имала, увијек насмијану и благу, упркос несрећи и неправди у којој смо живјеле. Вољела бих да ми бар у сан можеш доћи, да те загрлим, помиришем, испричам што сам доживјела.... Вољела бих да имам твоју снагу, да издржим неиздрживо. Недостајеш ми све више сваког дана, дјеци увијек причам о теби, анђеле мој, доброто моја.