ДАНИЦА КРГОВИЋ

Мила моја мајко, Прошла је година дана откако си нас напустила а твоја присутност и даље живи у сваком нашем дану. Вријеме не брише бол, али нас учи да са њом живимо, ослањајући се на љубав коју си нам оставила. Носим те у сјећањима које боле, у љубави која не зна за крај. Постала си моја унутрашња свјетлост, мој мир у немиру, моја молитва кад ријечи нестану. Ако негдје постоји вјечност, знам да си тамо блага, тиха и свијетла као што си била овдје. Ја ћу док год имам даха, живјети тако да твоја љубав не буде узалудна, да се твоје име изговара са поносом, а не само са сузама. Почивај у миру мајко моја мила и докле год мој срце куца ти ћеш у њему имати дом.