Дамјановић Павле

Данас је тачно четрдесет дана откад ниси са нама. Четрдесет дана откако је све некако тише, празније и теже. Сваки дан ми све више и више недостајеш. Помислим на тебе сваког јутра кад се пробудим и сваке вечери прије него заспем. Један дан сам чак узела телефон да те позовем да видим како си...а онда ме погодила истина- да више не могу чути твој глас, ни вид‌јети твој осмијех, нити те загрлити. Сада када те нема, научила сам да туга не пролази, само постане дио нас. И сваки пут кад ми те спомену, срце ми се стегне, али и угрије- јер знам колико сам била срећна што сам имала баш тебе. Вјерујем да си сада на мирном мјесту, гд‌је нема бола ни брига, и да нас одатле гледаш и чуваш. Недостајеш више него што ријечи могу рећи, ђедо мој. Заувијек ћеш бити дио мене, у свакој успомени, у сваком осмијеху и свакој сузи. Ни вријеме, ни даљина, ни заборав не могу избрисати оно што си оставио у мом срцу. Волим те заувијек, ђеде мој.