ДАЈАНА ФИЛИПОВИЋ

Анђеле наш, поносу наш и љубави наша... Татина радости, мајкина срећо и братово највеће благо. Прошло је четрдесет дана од како ниси са нама а нама се чини као да је јуче стао цијели наш свијет. Вријеме пролази а бол и празнина коју си оставила никада неће проћи јер ниједна ријеч не може описати колико нам недостајеш. Двадесет година си нас чинила најсрећнијим на свијету а онда те судбина без опомене и без милости отргла из нашег топлог загрљаја. Остали смо нијеми од бола са рукама које пружамо ка празнини и срцем које је пукло на хиљаде комада. Још увијек те тражимо погледомо, ослушкујемо као да ћемо чути твој глас и надамо се да је све ово само ружан сан из којег ћемо се пробудити. Боле сви неостварени снови, неизговорене ријечи, загрљаји које више не можемо пружити и сви они тренуци за које смо мислили да ћемо их још безброј пута проживјети. Да је љубав могла да те сачува, никада те не бисмо изгубили. Чуваћемо сваку успомену на тебе као највеће благо и носити твоју љубав кроз цијели живот. Живјећеш у нама, у нашим мислима и молитвама док год куцају наша срца. Почивај у миру, анђеле наш, нека те анђели чувају.