ДАДО, СИНЕ МОЈ,

Четрдесет дана учим да живим у свијету у којем те не могу загрлити. И још увијек не знам како. Не постоје ријечи којима мајка може описати празнину која остане када изгуби своје дијете. Не постоји ни вријеме које може излијечити оно мјесто у срцу које је заувијек твоје. Остаје само љубав — она која не престаје онда када престане живот, већ постаје још дубља, тиша и бескрајна, јер више нема загрљаја у који би могла да стане. Био си мој понос, моја снага, моје вољено дијете — горостас међу људима, не само стасом, већ добротом, чашћу, племенитошћу и величином срца. Био си један од оних ријетких људи које је било немогуће не примијетити, а још теже не завољети. Имао си нешто своје, посебно и велико, због чега су те људи вољели и због чега ће те памтити. Зато данас за тобом не тугује само твоја мајка. Тугује свако ко је имао срећу да те познаје и да макар дио свог живота подијели са тобом. А мени, усред ове неизмјерне туге, остаје нешто што ми нико и ништа не може одузети — понос што сам баш ја била твоја мајка. Да ми је живот дао да бирам сина хиљаду пута, хиљаду пута бих изабрала тебе. И када бих унапријед знала колико ће ме овај растанак бољети, опет бих изабрала сваки тренутак са тобом. Јер вриједило је, сине мој. Вриједио си сваке љубави, сваког поноса и сваког тренутка који ми је живот подарио уз тебе. Зато ти не говорим збогом. Срце једне мајке не умије да каже збогом своме д‌јетету, а моја вјера ми говори да ово није крај. Вјерујем да си сада под окриљем Господа, тамо гд‌је нема бола, страдања ни туге и гд‌је ништа више не може да те повриједи. Молим Га да те чува умјесто мене, када ја више не могу, и да мени подари снагу да свој преостали овоземаљски пут прођем достојно — чувајући те у себи и живећи тако да једнога дана завриједим милост да поново угледам твоје лице. И када тај дан дође, сине мој, вјерујем да ћу разумјети да ово није била вјечна раздвојеност. Био је само један предуг растанак између два наша загрљаја.