ЋИЛЕ

Прошло је 40 дана откако нас је напустио наш ђед. Отишао је онако како је и живио - гласно, снажно, и са ставом. У кући пуној људи, његов глас се увијек први чуо, а његова ријеч била посљедња. Недостаје нам та сигурност, та ведрина, та снага. Био је човјек директан, духовит и свој. У свакој ситуацији знао је рећи праву ствар - некад насмијати, некад опоменути, али увијек из срца. Звао нас је надимцима које нико никад неће поновити с тим тоном и шалом: Ифендија, Буки, Лукијан, Мићајло, Микача, Сићко, Анђелија, Тасија и Гуслар. Ти надимци нису били само имена - били су доказ љубави, пажње и његове велике блискости с нама. Знао је свакоме од нас дати мјесто, ријеч, и успомену коју ћемо носити заувијек. У његовом срцу било је простора за свих нас деветоро. А сада, у нашим срцима, заузима посебно мјесто које нико не може замијенити. Почивај у миру, наш мили ђеде. Недостајеш нам, али нас тјеши што смо те имали баш таквог - правог.