ЧИЧА

Обраћам ти се и пишем ово као да си ту. Прошло је 40 дана од када више ниси са нама а осјећај да фалиш не пролази. Памтим сваку нашу шетњу, партију шаха, разговор, оброк, твоје ријечи и савјете које си ми упућивао. Твоје добро срце, лице неисквареног човјека и благи поглед, давали су значај свему томе. И док си у посљедњем периоду једва изговарао сваку ријеч и ријетко кад стајао на ногама, опет би скупио снаге да се поздравиш са мном пред сваки мој одлазак. То ће заувијек остати урезано у мом срцу. Када ми је тешко увијек се сјетим шта си ми рекао. Али, то остаје између нас. Сада када се вратим, тебе неће бити на оном твом мјесту. Осјетићу празнину када уђем у стан гд‌је смо толико времена провели заједно. Нећеш бити ту да ме испитујеш о новим искуствима са академије а ја нећу имати коме да одговорим. Сједјећу поред али ти нећеш бити поред мене. Гледаћу и замишљати да си ту. Али, не брини. Постоји мјесто гд‌је ћемо се поново срести. Онда ћу да ти испричам све што нисам. Одиграћемо још коју партију шаха. Рећи ћеш ми још нешто а ја ћу те пажљиво слушати. Нећемо бити ограничени временом. До тада ме чекај и гледај како идем твојим стопама. Стопама доброг човјека.