ЧЕДОМИР МАРАШ

Колико ми само недостајеш... Можда помало себично, али сам мислила да нас нико још из наше породице неће напустити. Надали смо се да ћемо још много радости подијелити са тобом... Чекали ту златну свадбу... Нажалост коју ниси дочекао. Драги тата, немам ријечи којим бих описала тебе, живот поред тебе и сву ову тугу коју осјећам због твог одласка. Послије свих ових дана овоземаљског живота проведених поред тебе, твог дома, твоје породице остаје само сјећање и велика захвалност на све тренутке проведене са тобом, на све твоје лијепе дочеке... Позиве „Дођи мало иако си била јуче“. Разговоре преко телефона о свему и свачему... И на крају како су ђеца, како је Илија-делија нека нас окрене кад буде могао иако би ти читав разговор преплакао... Иваниним успјесима се радовао, а са Аном би водио битку која је боља од њих двије. Оставио си траг који се не брише и доброту која се памти. Вјечно ћеш живјети у нама кроз најљепше успомене које болно подсјећају на искрену љубав, пажњу и чврст ослонац којим сам твојим одласком изгубила. Видимо се једног дана на неко љепше мјесто.