БРАНКУ МИХАИЛОВИЋУ

Славимо Бога, за све, доживио си неке године фине…а задњих си душом живио за наше доласке, радовао се онако исконски, родитељски, искрено, топло, као неки малени д‌јечак, и ево сад кад већ годину нијеси ту, успијеш да нас окупиш често, као И јутрос, нас твоје кћери, или боље рећ синове, онако како си нас ти знао звати. Оче, био си у нашим животима незамјењива особа, а зар је то и потребно рећи? Кад си штитио све наше изборе, слиједио наше одлуке, несебично помагао, и примјером живота показао свом потомству прави пут, заиста си ти то знао понајбоље… а то могу само Велики… Морамо ти рећи да твојим изненадним одласком настаде празнина у нашим животима, празнина која боли, а боли И то, што за све недостајес... Недостајес да с тобом подијелимо много тога... а имало би… Но ниси ти бол, то се не броји, ти си наш понос, отац који се бесмртно воли. Посједовао си наш оче, енергију коју није могао свако да прати... претварајући је у љубав, тако ћемо и ми сада тата... да те у тишини и даље волимо, да кроз сваки нас уздах живиш, да си у сваком дану, у сваком трену, увијек са нама. Уткали смо тако, ту у овој години дана да знаш, и вријеме и љубав… и све оно што нијесмо успјели да ти пружимо, а ми знамо да знаш, и то, да су наша срца твој топли дом заувијек. Почивај у Миру.