БРАНКА М. ШЋЕПАНОВИЋ

Знаш ли, мајко, како сам ти тужна? Проклетих шест мјесеци се чупам из овог стања туге. баш на данашњи датум све је стало. Једино за чиме жалим јесте наш задњи поглед. Нисам ни слутила да ће бити последњи. Нисмо се опростиле, јер нисам жељела да прихватим ријеч ,, опрости". Само један кратак пољубац, за који се надам да си осјетила до своје душе, и слаб загрљај - јер нисам имала снаге за јачи. А у себи сам носила жељу и наду да ћемо их још хиљаде размјењивати, да ће бити још безброј прилика за смијех, разговор, додир, али тај пољубац и тај загрљај били су последњи. Вољела бих да имам прилику још једном да ти кажем колико те волим. На твојим топлим рукама сам порасла, ти на мојим длановима заувијек заспала. И надам се да осјећаш сву моју љубав која никада неће престати. Почивај у миру поред тате којег си неизмјерно вољела, мајко моја.