БРАНИМИР Петров ЈОЈИЋ

Шест мјесеци без тебе, љубави моја. Борио си се као лав са опаком болешћу, а ја сам се борила уз тебе. Наш Матеј те је бодрио са стране. И ти јеси победник! Годину дана си живео, ходао, шетао, смејао се и борио за још један дан, за још један поглед у нас и још један зрак сунца. А ја сам те грчевито држала, не желећи да одеш... Али шта сам могла? Ништа. Бог је имао друге планове. Љубави моја напаћена, сад те више ништа не боли. Поносна сам на човека какав си био - оца, супруга, сина, брата и пријатеља. Бољег нисмо могли пожелети. Толико си давао, а тако мало тражио. Жао ми је сваке твоје проливене сузе и страха у твојим небеско плавим очима, када си говорио: "Бојим се да заспим и да се нећу пробудити и видети Матеја и тебе." Колико нама недостајеш, то само твој син и ја знамо.