БОЖИДАРА Владимира АШАНИНА

Вјечна је Љепота у љепоти очију твојих. Вјечна је Младост у младости душе твоје. Вјечна је пуноћа у пуноћи стамености твоје. Вјечна је Ријеч у ријечи разумности твоје. Вјечна је Љубав у сузама патње твоје. Један Једини Херој у Теби усамљеном збори. О неописива Моћи која се у Божидара точи. Живот си заложио Пламену Љубави, да сачуваш многи, а свој предаш Ватри. Колико пута Господ Твој је у Теби гледао како за свој живот не мариш да спасиш други. И остављен си био од слабића, гледајући испаљен метак који остаде у теби за живота. Ничим заслужени. Јуначе наш, снаго наша. Подобан жртви за другога и за себе. Оставио си нам Анђеоски Лик Богом саздани, у мајској ружи-души освештаној, са ликовима у латицама твојих љубљених Булице, Љубице, Зорице, Раде, Радине, Жарка, Сњежане, Александра, Николе, Владимира, Весне, Вере, Милене, Драгослава, Веселина, Дарка и многе у колу твојих најдражих. Ко те то у болници походи? Твоја сестра Булица и подсјећа те на ријечи које си као дјечак изговорио:,, Док у мени јуначко срце куца ја остајем ту гдје сам. Непомичан.“ Већ тада одлучна и карактерна воља створила је у теби човјека одмјерена и нестварно лијепа, која је творила свој наум, па тек онда зборила. У твом животу испунила се изрека,, Не дирај Лава док спава.“ И стварно, нико се није усуђивао да те пробуди. Хрлила је младост ка теби, момачка и дјевојачка, да се нађе у близини, јер су се осјећали испуњени, остварујући снове којим су тежили. Мелемност твојих очију и смјелост твојега срца је харизма која љубав дијели. Сине вранешких, златешких и павинопољских брда и долина, цвијећа и ливада, извора и ријека. Љубовиђа те грли и душу напаја. Вјечан ти спомен вољени стрико Божидаре, у Слави Божјој, са братом Мијајлом, оцем Владимиром, мајком Зорком, браћом, сестрама и ближњим.