БОЖИДАР Данков ПАВИЋЕВИЋ

Сине, ово је вријеме када је у срцу празнина још већа, а недостајање још јаче. БОЛЕ празници, славе, божићи... све је ту само тебе нема. Све је другачије од како нијеси са нама, мисли и сјећања навиру кад смо били срећни. Фалиш сине као вода, као ваздух, као птици крила. За све што долазиш фалиш срећо да нас загрлиш, насмијеш... онако како си само ти знао, на твој посебан начин. То знамо сви ми који нијесмо научили да живимо без тебе, који си давао смисао живота. За утјеху су нам остала твоја два анђела Моника и Реља који нам дају снагу да наставимо даље. Прођоше недеље, мјесеци, године, али дан када смо изгубили дио срца, тебе срећо никада не пролази, трећи јануар остаје заувијек. И небо за себе бира оно најбоље За себе је узео најсјајнију звијезду, а нама оставио таму. У доживотном болу