Босиљке Босе Поповић

Мајко, Обећала си једном у дјетињству да ћеш бити вјечна, одакле год се враћали да ћемо те затећи, као сјенку испод кућне стрехе, као кућни праг. Гдје год би смо се пробудили, била си у прозору ти и сунце; била си нам увијек на дохвату руке као вода, увијек као ваздух присутна и неопходна. Обећала си нам да ћеш бити вјечна као све што нас на свијету дочекује и остаје послије нас. И када си умирала, чинило се да се осјећаш кривом што нас напушташ.