БОРИСЛАВ - БОРО ПАВИЋЕВИЋ

Поносу мој, прође пола године од кад си ме напустио. Кажу да вријеме лијечи ране, али то је Тајо мој једна велика лаж. Сваки дан је све тежи и све ми више фалиш Тата. Велико си ми бреме оставио Тата да се носим са њим јер бити твој син је велика обавеза да те не обрукам и да будеш поносан на мене. Дора и Владимир те сваки дан помињу, гледају слику и љубе те. Кажу деда спава, а не знам како да им објасним да је тај твој сан вјечан и да неће осјетити твоју љубав која је најчистија и најискренија. Мени сад Тата највише фалиш јер знам колико би био срећан због неких ствари које се дешавају. Док дишем чуват ћу те од заборава и вољет Лаве мој.