БОЈАНА Радована ГЛУШИЦЕ

Бојане мој, поносу мој, четрдесет дана је без твог добро јутро, лаку ноћ срце. Четрдесет дана је без твог позива, без твог гласа, без твог осмијеха. Боли твоје празно мјесто у кући. Али, ипак, си ту... Осјећам те, чујем све твоје непревазиђене реченице, твој осмијех, и не, нећу се опростити од тебе, јер су твоја душа, лик и дјела вјечни. Частан живот који си водио и чиста племенита душа твоја осташе ми највредније наслеђе. Питам се, зашто ми те Бог узео? А, онда се сјетим, да увијек узима најбоље! Ти си моје најбоље. Мој понос, понос свих нас, моја снага, ослонац. Био си човјек за примјер, сви су те вољели. Памтимо те по осмијеху, веселој природи, ведром погледу и добром дјелу, поносу мој. Колико си само волио камион, твог "Ред Девила". Колико си био срећан и поносан што га возиш, колико си био срећан када идеш на пут, како си га пазио и чувао, томе многи свједоче. И у њега си, срце моје, издахнуо. Какав си испраћај на вјечни починак имао, знам да си могао све да видиш са неког бољег мјеста и знам да си поносан на твоје колеге и "Јужни Вјетар." Толико тога смо планирали заједно, судбина нам није дозволила. Ја имам ту дужност, да наставим са њих двоје гдје смо ми стали, бићеш поносан на нас , то ти обећавам. Оставио си нас у сигурним рукама, твојој и мојој породици. Дај нам снаге да издржимо све ово и покажи нам пут, ми ћемо се држати и чувати као једно. Бојане мој, за тобом ћу плакати док сузе ми не пресуше. Заувијек ћеш остати дио моје душе, вољећу те до задњег дана живота свога, теби ће бити посвећен задњи откуцај срца мога. Увијек ћеш бити са мном у мислима и молитвама. До поновног сусрета, срце моје. Волим те.