БАТУ

Животе мој... Моја љепото и доброто. Прошло је шест мјесеци од кад те нема, нема ту крај мене. А, ја и даље стојим у мјесту и чекам те. Нећу да прихватим да те више нећу загрлити. Недостајеш ми, срећо моја. Недостају ми наше шетње, наши разговори, наше шале... Недостаје ми твој широки, најљепши осмијех. Недостаје ми наша љубав. Мало ми је овај живот да испричам и опишем нашу љубав. Уљепшао си мој живот и дао ми крила. Нијеси их смио сломити, мој Бато. Није фер што нијеси ту! Није фер што не живимо наше снове. Није фер што се судбина овако поиграла са нашом младошћу! Живим, а не живим, сунце моје. Чекам те и очекујем неко чудо, да ми за празнике дођеш. Није смјело бити овако, ова година је требала бити наша. Тако смо се договорили. Зар да ме ти пустиш да живим без тебе? Критиковао си ме да сам као мало дијете и да не могу тако слабашна кроз живот. Крај тебе сам у души остала дјевојчица. Вољела сам бити слаба, крај тебе таквог. Чувао си ме и пазио. А, и ја сам тебе, Бато мој, на свој начин. Али нијесам те сачувала. Отргнуо си ми се из руку, животе мој. А нама је тако мало било потребно за срећу. Сво благо овог свијета ми не може замијенити наше јутарње кафе. Ништа више није исто и никад неће бити. Ја ћу снагу покушати да пронађем у својој породици и у нашој безграничној љубави коју смо имали. Волим те, једини мој и вољећу те док дишем. Живиш у мени заувијек. Молим се за твој миран сан. Срешћемо се опет, знам!