БАТА ЈОВОВИЋА

Најдражи наш Бато, Једини мој, шест дугих мјесеци, дугих као вјечност. Шест мјесеци туге, бола, патње...Шест мјесеци без тебе, очи моје, Бато мој. Недостајеш ми много, много, превише. Свако јутро, сваки дан, сваку ноћ заспем са истом жељом да је ово био само ружан сан из кога ћу се брзо пробудити. Боли Бато, много боло, једини мој. И док ти ово пишем сјећања навиру, као да је јуче било, ми заједно, наше дјетињство, одрастање, твоје шале, задиркивање, твој благи поглед, умирујући глас, твој "заразни" смијех...Али нема те једини мој, већ дуго ми те нема. Бато мој, тешко је живјети без тебе, више ништа није исто и никад неће бити. Знам да ме видиш, осјећам да си уз мене, да ме пазиш, да ми дајеш снагу. Знам да си ту и бићеш заувијек, док ја живим живјећеш и ти једини мој. Много недостајеш твом Фићку и твојој Соџи. Свако јутро љубе уја, шаљу пољупце, чак су почели и да те зову "Ба- ба". Много боли Бато, кида душу и срце. Знам да их чујеш, да си поносан на њих и да их чуваш и пазиш. Знам и то, да можемо вратити вријеме све би било другачије. Једини мој, нијеси ти ово заслужио. Сигурна сам да си на неком бољем и љепшем мјесту, јер те овај свијет тебе таквог није ни био достојан. Волимо те, много те волимо, до бескраја...