БАТА ЈОВОВИЋА

Једини наш, ево прође шест мјесеци дугих као вјечност, а ми се још увијек питамо зашто, зашто срећо наша, зашто нас остави? Тужни су, претужни ови дани и мјесеци без тебе, дани и ноћи препуни бола, патње и туге једини наш сине. Како преживјети све ове будуће дане, наступајуће празнике које смо прослављали заједно. Никако, никад више са тобом, а ни без тебе. Све нам се срушило у једном трену. Дуго смо исчекивали твоју свадбу, да свијеш гнијездо са својом Иваном, да нам подариш унучиће, али то бјеше само наша пуста жеља, не би ништа срећо од твога весеља. Како наставити даље, како срећо наша? Како ће твоја мајка без срца, без очи, без крила, без сунца, како ћу ти живјети? Претешко је срећо моја, претешко. Морам, морам ради тебе, хоћу да чувам и његујем успомене на тебе, да чувам и пазим нашу и твоју кућу, морам иако то више није ДОМ. Ништа више није и неће бити исто. Бескрајно тужни, а исто толико поносни чуваћемо успомене на тебе. Твоје постојање била је наша снага, а твоје име наш велики понос. Волимо те највише