АНТОНИЈА ЈОВОВИЋ

Ниси стигла видјети наше путеве, али си их утабала својим срцем.Ниси дочекала наше побједе, али си била темељ сваке. Твој живот био је кратак, али твоје среце безвременско. У нама живиш, у свему што јесмо и заувијек ћеш бити наше свијетло у тами. Двадесет година без тебе, а и даље разговарамо са тобом у тишини. У тишини ти причамо о својим сновима, борбама и надама. У молитвама те тражимо кад нам је тешко и осјетимо, некако, да си ту. Невидљива, али стварнија од свега што нас окружује. Твоја љубав је наш штит, твоје очи наше огледало. Кад погледамо небо, знамо да нас чуваш. И док год куцају наша срца у њима си ти.