АНДРЕА Зоранова ШОФРАНАЦ

Бог зове своје анђеле себи- једино тако можемо објаснити јун. Само јун, без година. Јер сваки дан је исти, сваки дан је стао у тај јун и сваки нови дан је тај тужни јунски. Утјехе нема, вријеме не зацјељује ране. Не може, јер вријеме не постоји. Залеђени смо у том видовданском дану када смо те изгубили. Памте те и неки добри људи и о теби стихове пишу. „Изгледала је као принцеза у својим сукњицама и машницом у коси. Писала је као велика иако је била мала. Посрамили бисте се кад би видјели њено држање поносно стајање, ведре очи са широким погледом на свијет. Једанаест прољећа није довољно...“ Сваки пут нам се срце сломи од туге и поноса и неизмјерно смо захвални дивној пјесникињи на стиховима кроз које и даље живиш. И захвални смо сваком ко о теби прича лијепо и ко те се сјећа, а таквих није мало. Иако си била кратко на земаљској позорници оставила си снажан утисак на све који су те упознали. Твоја доброта и ведрина, љубав коју си давала, жеља да будеш вољена, радознала природа, правичност коју си покушавала да истјераш на сваком мјесту- по томе те памте. Не по твојим успјесима и бесмисленим петицама. Јер прије свега треба бити добар човјек. Била си наш понос и наш највећи успјех. Сад највећа туга и неостварени сан. Прекинут један живот, једна младост прекинута бесмислено због објесног возача који није знао да се на пјешачком прелазу стаје. Правде нема за нас на земљи, али вјерујемо у Бога и његову правду. Ми ћемо се борити за правду и истину на исти начин на који би се и ти борила. Тако чувамо успомену на тебе. Јер успомене и твоје слике су једино што нам је од тебе остало. Мислили смо да ћеш нас ти пазити кад остаримо, да ћеш доносити цвијеће на наш гроб кад нас не буде, али све је испало другачије. Ми те оплакујемо, бирамо цвијеће које си вољела да украсимо твој гроб. Живот није бајка какву смо живјели тих једанаест година. Бајка је прекинута, а од ње је остао само почетак- била једном једна Андреа. Волимо те, најљепша љепото наша.