АНЂЕЛКА РАДОВИЋА

Неутјешни смо и сломљени од бола што наша заједничка љубва према теби није успјела да те задржи крај нас. Претешка је ова тишина твог одсуства у којој смо остали сами са мајком. У нашој заједничкој молитви рађа се нада и сан о љепшем времену. У тишини те пожелимо из навике, осврнемо се да угледамо твој лик и осјетимо сигурност коју си нам пружио. Највећи непреболу, ти живиш у свакој нашој реченици, уздаху и мисли. Једном, када нам се поново укрсте путеви на неком бољем мјесту , загрлићеш нас јако и више нас никада нећеш напустити. Док ходамо овом земљом, живјећемо достојанствено, поносни што смо твоја дјеца и супруга, молећи се Господу за покој твоје душе и вјечни мир.