АЛЕКСАНДРА Вита ПЕКОВИЋА

Сале, док ми перо мастило натапа, пропадају сузе непослушне. Откада си отишао, свијет је утихнуо, а вријеме је стало. Твоје сјене милују нам душу, а душа ратује. Мука једе дане, нагриза нам ране, гаси мир и узима снагу. Не знамо како са болом. Вјерујем да је истина негдје далеко и нико не жели да је открије. Истина не виче, она стоји пред Богом. Вјечан ти, Сале, помен у Царству небеском.