АЛЕКСАНДРА Вита ПЕКОВИЋА

Царе наш! Док вјетар куца на врата, стара мурва гранама нас опомиње да је поноћ. Тишином срца причају. Ко не разумије тишину, ријечи неће никада. Самоћа, четири зида, безброј мисли и питање - ЗАШТО и СА КИМ? Сузе су одавно направиле свој пут, теку и опомињу. Био си нам све, наша свјетлост, радост, снага, понос, наш живот, али злом руком смо уништени. Туга се угнијездила, а кућа нам није више наш дом. Године живота мијењају човјека, али ниједна година не може да промијени оно што човјек заувијек носи у себи. Када душа заболи, вријеме није лијек, само сурови свједок да мораш да научиш да живиш са тим. Царе наш! Тамо гдје је Бог ставио тачку, не може се поставити знак питања! Почивај у миру!