АЛЕКСАНДАР ЦАРЕВИЋ

Сале мој, твој диван осмјех краси небеске сводове већ три тужне године. Са осмјехом си живио. Уз осмјех си и отишао. Сине драги, да ли си одморио, Сале, душо, и надисао, очи теткине миле, прогледао. Па да видиш, Сале, како ти расту твоји поноси, Јован и Анастасија. Како достојанствено носе бол у својим малим душицама, и празнину коју осјећају од када си им отишао. А како, Сале, тјешити твога Николу и Горицу? Та тишина са улазних врата, свјетиљка кандила и слике твоје по зиду, Сале, изазивају такав бол у души, а крик на уснама, који се мора зауставити, јер ту је твоја Гоца која каже "А виђи ми га". Све боли, Сале. Све је претешко... Живот тече, живот се мора живјети. Хвала Богу да има ко. На сваком породичном окупљању, Сале, твоје мјесто је празно. Сви смо ту, а тебе нема... Са мислима уз тебе, душо теткина, увијек ћеш бити ту... Никада заборављен и остављен! До поновног сусрета са тобом, Сале, непреболу наш!!!