АЛЕКСА ОБРАДОВИЋ

Посјете ме лица и ријечи које никад нисам изговорила. У тој тишини Сјетим се смијеха који сам некад знала напамет. Корак низ ходник. Шољице на столу. Загрљаја које сам закаснила дати... Пребирати по успоменана исто је као ходати по стаклу Знаш да ће бољети, али свједно идеш. Јер тамо си још неко ко воли, Неко ко вјерује. Али јутро дође... И однесе те гласове тамо гдје их чувам у кутији коју не отварам пред другима. Само ноћу. Само кад све утихне.